U Ko­ra­vli­ci, jed­nom od broj­nih po­gra­nič­nih se­la nik­šić­ke op­šti­ne, mno­go je to­ga neo­bič­nog, po­čev od či­nje­ni­ce da se do tog mje­sta mo­že do­ći sa­mo jed­nim pu­tem sa dvi­je gra­ni­ce, pa do neo­bič­nih lju­di po­put sta­ri­ne Mi­lo­sa­va Pa­pi­ća (91). Tu se ro­dio, od­ra­stao, ofor­mio po­ro­di­cu i, i po­red broj­nih pri­li­ka za mno­go la­god­ni­ji ži­vot, ostao. Za se­be ka­že da je vje­či­ti se­ljak, ko­ji od ra­nog dje­tinj­stva ne­u­mor­no či­ta i pam­ti iako je za­vr­šio sve­ga če­ti­ri raz­red osnov­ne ško­le. U čo­ban­stvu i sva­kom slo­bod­nom tre­nut­ku, pa ma­kar to bi­lo i uz svi­je­ću, do sa­da je pro­či­tao na hi­lja­de knji­ga ko­je su mu do­no­si­li ro­đa­ci, pri­ja­te­lji, po­zna­ni­ci, svi ko­ji su ga upo­zna­li i ko­ji su mo­gli da osje­te šta je to što ga za­o­ku­plja. Pa­pić se i sa­da, u de­se­toj de­ce­ni­ji ži­vo­ta, sje­ća sva­ke uspa­van­ke ko­ju mu je kao dje­te­tu pje­va­la nje­go­va ba­ba po ocu Sin­đa.
–Bi­le su mi ne­pu­ne če­ti­ri go­di­ne ka­da sam po­čeo ja­sno da ra­za­zna­jem šta nam to ona uve­če pje­vu­ši. I sa­da pam­tim sva­ku tu nje­nu pje­smu, ali sam kroz ži­vot na­u­čio i mno­ge dru­ge. Sa­da se u ovoj mo­joj si­je­doj gla­vi na­la­zi vi­še od 30 hi­lja­da sti­ho­va ra­znih pje­sni­ka – od kla­si­ka do ep­skih pje­va­ča. Mno­ge učim i da­nas jer ni­ka­da, upr­kos go­di­na­ma, ni­je­sam bez knji­ge – is­pri­čao je Pa­pić.
On zna na­pa­met i vi­še od 200 gu­slar­skih pje­sa­ma, ko­je i da­nas vo­li da za­pje­va uz stru­ne drev­nog in­stru­men­ta. Pro­či­tao je ka­že mal­te­ne sve od Ho­me­ra, pre­ko Šek­spi­ra, pa na­da­lje, a naj­vi­še vo­li Ru­se, po­seb­no Pu­ški­na i Je­se­nji­na. Pa­pić ipak naj­vi­še vo­li sti­ho­ve Pe­tra Dru­gog Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, a sve što je Vla­di­ka Ra­de na­pi­sao sta­ri­na je „pro­tu­rio“ kroz ru­ke i po ne­ko­li­ko pu­ta i sko­ro sve i ubi­lje­žio u svo­joj gla­vi. Tre­nut­no u uži­va u dje­li­ma ve­li­kih maj­sto­ra pi­sa­ne ri­je­či To­ma­sa Ma­na i Mi­ha­i­la Bul­ga­ko­va „Smrt u Ve­ne­ci­ji“ i „Maj­stor i Mar­ga­ri­ta“.
–Imam sa­mo če­ti­ri raz­re­da ško­le, ali sam sa­mog se­be ško­lo­vao. Se­ljak te­žak uvi­jek sam bio i ostao, ali sam se upo­re­do dru­žio i sa knji­gom. Uz nju i mo­je rod­no mje­sto ni­šta mi dru­go ni­je tre­ba­lo. Vi­dim do­sta do­bro, ali go­di­ne či­ne svo­je, a i umi­ra­ti se mo­ra. Dr­žim se ne­ka­ko, slu­šam svoj mo­zak ko­ji mi go­vo­ri šta i ko­li­ko da je­dem, ku­da da idem i ko­li­ko mo­gu da ra­dim – ka­zao je Pa­pić.
Uz sti­ho­ve dru­gih ko­je i da­nas bi­lje­ži i ču­va u svo­joj gla­vi, Pa­pić pi­še i svo­je pje­sme, ali ih ne sta­vlja na pa­pir. On is­ti­če da ima pre­ko sto­ti­nu ta­kvih pje­sa­ma.
–Sva­ka od njih je za­pi­sa­na u mo­joj gla­vi, ni­gdje ih dru­go ne bi­lje­žim. Ču­la je za me­ne jed­na uče­na da­ma, et­no­log, iz in­sti­tu­ta „Mi­ha­i­lo Pu­pin“ iz No­vog Sa­da, pa me je zva­la i pred­la­ga­la da to sni­mi­mo, da ti sti­ho­vi ne bi umr­li sa mnom. Ni­je­smo to još re­a­li­zo­va­li, a mo­ra­ću ne­ka­ko, da bi po­tom­ci ne­kad zna­li da sam po­sto­jao –ka­že Pa­pić.
Dok is­pra­ća na­šu eki­pu, is­ti­če da se na­da no­vom su­sre­tu, ali da će ta­da ima­ti vi­še da is­pri­ča i po­hva­li se no­vom pro­či­ta­nom knji­gom i ko­ri­ca­ma one u ko­joj će bi­ti sa­bra­no sve što je do sa­da na­pi­sao. B.Bra­šnjo


Glu­mac ko­ji ni­je že­lio sla­vu

Sa ne­pu­nih dva­de­set go­di­na ži­vo­ta, Pa­pić je po­stao član ne­ka­da­šnjeg Kul­tur­no-umjet­nič­kog dru­štva (KUD) „Vu­če­do­lac“, ko­je je bi­lo ču­var tra­di­ci­je ci­je­log banj­sko-ru­din­sko-oput­nog kra­ja. Dru­štvo je čsto pri­pre­ma­lo pred­sta­ve, a Pa­pić, sta­si­ti Her­ce­go­vac i Cr­no­go­rac ujed­no, do­bio je pri­li­ku da igra u sva­koj od njih. Bi­ra­li su ga,ka­zao je on, jer su svi zna­li da ne­ma dje­la ko­je ni­je pro­či­tao. Do­bi­jao je uvi­jek naj­vi­še ocje­ne od ži­ri­ja, ali i pri­li­ke da ode iz Ko­ra­vli­ce da se ško­lu­je na ne­koj od glu­mač­kih aka­de­mi­ja.
–Ne­ka­ko su me za­du­ži­va­li da tu­ma­čin naj­te­že li­ko­ve, po­pu slu­ge Jer­ne­ja ili Ba­tri­ća Pe­ro­vi­ća. Sti­za­le su po­nu­de i pred­lo­zi da odem na Ce­ti­nje i na­sta­vim sa ško­lo­va­njem, ali sam sve to od­bio. Ni­je­sam htio od maj­ke ni­gdje da idem jer ni u mar­ša­la­tu ni­je kao sa maj­kom. Ra­no sam ostao bez oca, jed­na se­stra mi je umr­la, jed­na po­gi­nu­la, a dvi­je su još ži­ve, oti­šle su odav­de i ima­ju svo­je po­ro­di­ce. Ujak mi je svo­je­vre­me­no nu­dio da se spu­stim do Pri­mor­ja, gdje će mi da­ti par­če ze­mlje, ali ni to ni­sam pri­hva­tio. Jed­nom sam ka­da je bi­la ne­ka pro­sla­va bo­ra­vio u Ma­na­sti­ru Sa­vi­na, i dok su svi še­ta­li i raz­gle­da­li grad, ja sam vri­je­me pro­veo u ma­na­stir­skoj bi­bli­o­te­ci. Tu sam pro­či­tao „Za­blu­dje­log si­na“ od Mak­si­ma Gor­kog. I ju­nak te knji­ge je lu­tao po svi­je­tu, pa se opet vra­tio pod okri­lje naj­ljep­šeg i na­bo­ljeg sku­ta – maj­či­nog – ka­zao je Pa­pić.